Kako se sećamo naših preminulih
Gubitak voljene osobe
Uprkos težini procesa navikavanja na život bez voljene osobe, čovek ipak u nekom trenutku, iako nerado, prihvati činjenicu da neko naš više nije fizički tu.
Ostaju sećanja i uspomene, različiti predmeti, fotografije i neiskaziva žal za životom kome nije bilo dato da bude proživljen. No, kada vreme ipak učini da shvatimo da više gotovo ništa ne možemo da uradimo da vratimo nekog svog, usmeravamo se na ono što imamo i što nam je dato, a to su sećanja, emocija i autentičan odnos koji smo imali sa voljenom osobom.
Kako se sećamo naših preminulih?
Dešava se kada vreme prođe i da misli uspemo da skrenemo sa svog gubitka, pa čak i da se na kratko zaokupimo poslom, ali i tada nas vrlo lako pod svoje uzime nekakva muzika, pesma koja nas seća ili stihovi koji momentalno bude setu i melanholično raspoloženje.
Tu su pored godišnjih pomena, praznici, proslave kao i važni datumi koji nikada više neće biti obeleženi na isti način, jer su to postali dani koji dodatno naglašavaju jedno nenadoknadivo odustvo.
Naše emocije često mogu biti isprovocirane i prostorom. Mesta koja smo obilazili nas neizostavno pri povratku vraćaju u vreme koje se ne može ponoviti. To je naprosto kontekst koji nas mami da se sećamo iako nam upravo to evociranje pričinjava bol.
A šta kada počnemo da zaboravljamo?
Iako je naš život od trenutka gubitka voljene osobe trajno promenjen, i iako je dobio drugačiju perspektivu i turobniji ton, postoji još jedna bolna činjenica vezana za taj trenutak, a to je da smo ljudi i da pored toga što smo često nemoćni da se na pravi način izborimo sa svojom tugom, mi i zaboravljamo.
Zvuči neverovatno i gotovo nemoguće, ali posle mnogo godina, dođe momenat da ne možemo da se prisetimo glasa voljene preminule osobe. U izmaglici je gestikulacija, osmeh i mimika, iako je bol tu, živa i nepromenjena baš kao i praznina.
Kada osvestimo da naše uspomene blede mešaju se emocije zaprepašćenja i straha jer iznova, ali na nov način proživljavamo gubitak voljene osobe.
Zato je važno da pišemo. Posvećivanje vremena i stranica našim preminulima deluje terapijski. Pruža nam mogućnost da voljno evociramo sećanja na naše preminule i da se preispitujemo jer nam je to neophodno, s obzirom na to da potiskivanje može da rezultira i narušavanjem zdravstvenog stanja. Ovaj proces pomaže da se izborimo sa tugom, da je proživimo i preživimo, da se rasteretimo, ali nam i ne dozvoljava da zaboravimo.
Upravo je tome namenjen Comemorial servis. To je mesto gde lepe uspomene žive zauvek, sačuvane od prolaznosti i zaborava jer je život mnogo više od godine rođenja i godine smrti, koliko staje na nadgrobni spomenik.
Comemorial servis funkcioniše poput online umrlice, odnosno čitulje u koju staje čitav životopis preminule osobe jer je prostor neograničen. Sadržaj je dostupan u bilo kom trenutku. Može se korigovati i menjati onako kako nam sećanja nadolaze. Comemorial servis trajno čuva uspomene. Povezuje pretke i potomke, jer je to važno i zbog nas i zbog onih koji dolaze.
